Srbi na Titaniku: Priče o preživljavanju i zaboravljenim sudbinama
Na ledenim vodama severnog Atlantika, 15. aprila 1912. godine, dogodila se jedna od najpoznatijih pomorskih tragedija u istoriji – potonuće broda Titanik. Smatran “nepotopivim”, tada najveći i najluksuzniji putnički brod na svetu nije izdržao sudar sa ogromnim ledenim bregom. Brod je potonuo za samo dva sata i dvadeset minuta, a od 2.224 ljudi na brodu, život je izgubilo 1.523 putnika i članova posade.
I dok je istorija zapamtila ove podatke, svedočanstva preživelih otkrivaju detalje koje zvanične statistike ne beleže – priče o strahu, hrabrosti i ljudskosti u poslednjim trenucima Titanika.
Titanik – plutajući grad na vodi
Titanik je bio ponos kompanije Vajt Star Lajn, simbol tehnološkog napretka i luksuza početkom 20. veka. Njegove veličine i inovacije izazivale su divljenje, a naziv “nepotopivi” bio je česta reč u medijima tog vremena. Ipak, sudbina je bila surova.
Srbi na Titaniku
Podaci sa sajta „Enciklopedija Titanika“ pokazuju da je brod prevozio 34 osobe sa prostora Balkana, svi smešteni u treću klasu. Većina tela nikada nije pronađena, osim Jozefa Draženovića iz Hrastelnice. Ipak, nekoliko Srba je preživelo – među njima Mara Banski, Ivan Jalševac i Nikola Lulić.
Priča Nikole Lulića
Nikola Lulić dolazi iz siromašnog seljačkog doma. Pre rata je radio na njivi, a potom je bio regrutovan u austrougarsku vojsku. Ne želeći da služi strani vojnoj sili, dezertirao je 1902. godine i krenuo u Ameriku u potrazi za boljim životom. Nakon godina provedenih u rudnicima Minesote, vratio se u rodni kraj, ali teškoće su ga primorale na novi odlazak u “beli svet”.
Sudbina ga je te 1912. godine odvela upravo na Titanik. Brod ga je očarao svojom veličinom i luksuzom, nalik malom gradu na vodi, ali taj san ubrzo se pretvorio u noćnu moru.
Horor treće klase
Putnici u trećoj klasi nisu ni znali da brod tone dok im voda nije ušla u kabine. Titanik je imao samo 20 čamaca za spasavanje, što nije bilo dovoljno ni za polovinu putnika i posade. U haosu koji je nastao, mnogi čamci spuštani su poluprazni.
Nikola je preživeo zahvaljujući sreći i hrabrosti. Postoje dve verzije njegovog spasavanja – po jednoj, oficirska kapa mu je omogućila da bude prepoznat i izvučen iz ledene vode, dok druga priča kaže da je pomogao detetu, a zahvalna majka deteta ga je povukla u čamac.
Novi početak
Brod Karpatija dovezao je preživele u Njujork, a Nikola je nakon kratkog boravka kod rođaka u Čikagu ponovo otišao u rudnik u Minesotu. Radio je tamo sve do kraja Prvog svetskog rata, a potom se trajno vratio u domovinu, gde je živeo do svoje smrti 1962. godine u 79. godini.
Ovaj članak je pročitalo 313 posetilaca portala!