Ribarstvo: Potencijala mnogo – podrške malo

Sestra i brat Ivana i Ivan Jelisavčić, beogradska deca sa asfalta, zasukali su rukave i počeli da se znoje u Zaovinama odakle su im roditelji otišli za poslom, dokazujući tako da ekonomija može da vrati ljude u selo isto onako kako ih je iz sela i oterala.

Statistika beleži trend opadanja seoskog stanovništva u Srbiji više od jednog veka. Dakle, preko sto godina se srpsko selo prazni i ne samo srpsko. I naši susedi i drugi narodi u svojim ruralnim, brdsko-planinskim krajevima doživljavaju depopulaciju vek unazad. Razvoj nauke i tehnologije, industrijalizacija i koncentracija standarda života u urbanim sredinama zatvorili su nebrojene domove i u bajinobaštanskom kraju. Potomci odlaze a ostareli roditelji ostaju. Tužna slika onih koji i danas odlaze u svet za boljim životom i dalje je aktuelna. Uprkos nebrojenim političkim obećanjima ovaj negativni trend se nastavlja.

Jedan potpuno neobičan primer našli smo u selu Zaovine na Tari. Naime, na Zaovinskom jezeru pre nekoliko godina sestra i brat Ivana i Ivan Jelisavčić iz Beograda pokrenuli su proizvodnju pastrmke. Sestra i brat nisu bili nezaposleni u Beogradu, ali su na zemlji svojih dedova započeli zdrav zeleni biznis vođeni znanjem, energijom i ljubavlju prema zavičaju. Eto, dakle moguće je da se neko i vrati u selo odakle su skoro svi otišli. Dakle, nemojte misliti da, ako se selo isprazni, neko od potomaka onih koji su otišli neće doći i otpočeti nešto da stvara. Ovo je takva, potpuno neobična i zanimljiva priča a sa Ivanom razgovaramo o motivima i idejama koje je sa sestrom započeo u zavičaju njihovih roditelja.

BBN: Kako ste došli na ideju da čak iz Beograda dođete u Zaovine i pokrenete proizvodnju pastrmke u jezerskom ribnjaku?

IJ: Ja sam Jelisavčić, vučem poreklo iz Zaovina i kada sam ih posetio prvi put zaljubio sam se u prorodu i sredinu. Zajedno sa sestrom Ivanom otvorio sam ribnjak, oduvek sam želeo tako nešto, posao je povezan sa prirodom i sa stvarima koje volimo. Nakon završene škole shvatio sam da mi kancelarijski posao ne odgovara, već želim neki koji uključuje prirodu i na kom neću morati da budem statičan, već ću biti u pokretu. Prvi put kada smo došli u Zaovine odlučili smo da tu napravimo ribnjak.

BBN: Zašto ste odlučili baš za ribnjak?
IJ: Lep je posao, povezan je sa prirodom, mada bi možda bio lepši da smo ga pokrenuli u nekoj drugoj zemlji, a ne baš u Srbiji. Ipak zavičaj je zavičaj!

BBN: Koliko truda, rada i ulaganja vam je bilo potrebno da ostvarite to što ste zamislili?
IJ: Previše i novca i truda i još uvek se to ne vraća, jer u našoj državi to ne funkcioniše kako treba. Recimo, do pre dve godine nije se znalo gde ribarstvo pripada, da li Ministarstvu poljoprivrede da li Ministarstvu ekologije. Razgovarao sam sa jednim kolegom iz Švajcarske koji nam je, kada je video ceo projekat, rekao da bismo, da smo tamo to pokušali 80% sredstava dobili od države a 20% svog novca bismo morali da uložimo. Kod nas je drugačija situacija, ulaže se sto odsto sopstvenog novca a ne dobiju se subvencije.

BBN: Da li mislite da će se to promeniti u nekom narednom periodu?
IJ: Svi se nadamo tome, ali ipak mislim da smo mi poslednja rupa na svirali. Pokušali smo da uvedemo neke nove stvari da bismo unapredili naš uzgoj i imali lakšu prodaju, međutim, činjenica je da se u Srbiji sedamdeset odsto ribe uvozi.

BBN: Koju vrstu ribe uzgajate i koja je najtraženija?
IJ: Isključivo pastrmku a uzgajamo tri vrste. Imamo kalifornijsku, zlatovčicu i potočnu pastrmku. Kod nas je najtraženija kalifornijska, jer je najmanje genetski modifikovana, najlakše se uzgaja, ali u suštini ona je najmanje kvalitetna. Recimo, svi beže od potočne pastrmke jer njen uzgoj od ikre do ribe od deset grama traje duže, dok kod kalifornijske to ide jako brzo.

BBN: Na koja tržišta plasirate svoju robu?
IJ: Zadnjih godinu i po, dve bavimo se drugim stvarima i ne prodajemo svežu pastrmku, već smo, među prvima u Srbiji počeli da konzerviramo ribu. Do sada smo imali dimljene i ne dimljene filete u konzervi bez glutena, konzervansa i ikakvih drugih dodataka, rađeno pasterizacijom. Sklopili smo ugovor sa jednom novom domaćom fabrikom konzervi i radimo dimljeni i ne dimljeni kotlet pastrmke. To je zaživelo u Beogradu a imamo i neke najave za otkup u inostranstvu, u pitanju su Australija, Švajcarska i Češka.

BBN: Koliko je bitan geografski položaj kada kažete da je to riba proizvedena u Zaovinama?
IJ: U saradnji sa Nacionalnim parkom Tara, pošto su mu Zaovine pripojene sad, na našu ambalažu stavljamo znak Nacionalnog parka. Korist je obostrana, na taj način promovišemo i svoj proizvod i Nacionalni park. Tako pokazujemo gde je naš proizvod nastao, gde se proizvodi, jer mislimo da to može da ima jako veliki značaj, jer svi znaju da je Tara izuzetno čisto područje.

BBN: Počeli ste da se bavite uzgojem jagoda, recite nam nešto o tome.
IJ: Od ribarstva, za sada, ne može da se živi. Jagode još uvek nisu u tolikoj ekspanziji, mi sa tim imamo jako lepu saradnju sa partnerom iz Rogačice, zajedno sa njim smo počeli taj projekat i sada sadimo hektar jagode pa ćemo videti kako će to ići. Odlučili smo se za jagode jer imamo ugovor gde nam je zagarantovan otkup i plasman svega što proizvedemo. Manja je zarada nego na malinama, ali ima neku sigurnost.

BBN: Imate li neki savet za ljude koji žive ovde obzirom na to da sve više mladih ljudi napušta Bajinu Baštu?
IJ: Nije cilj pobeći iz Bajine Bašte ako nemaš sigurnost u Beogradu a u njemu se jako teško živi, ljudi se samo zanose time. Ja nisam pobegao iz Beograda zato što nisam imao posao, čak šta više, za trideset sedam godina tamo radio sam razne poslove, jednostavno sam pobegao od gužve u njemu.

BBN: Ovih dana se priča da su razvojna šansa Bajine Bašte poljoprivreda i turizam, da li smo mi dovoljno iskoristili tu šansu?
IJ: Daleko od toga. Opet se vraćam na ribarstvo. U Bajinoj Bašti ima dvadeset sedam ribnjaka, što većih, što manjih, i kada bi to neko primetio mogao bi da se napravi neki jako dobar posao. Primer je ono što je Arilje uradilo sa malinama, međutim to mora da pokrene opština a ne proizvođač i ona treba da stane iza tog projekta, a ne da ga koči.

BBN: Takođe, bavite se i adrenalinskim sportovima, recite nam nešto to tome.
IJ: Bavim se padobranstvom, alpinizmom, ronjenjem, i to me je oduvek zanimalo. Padobranstvom sam počeo da se bavim u vojsci i nastavio nakon toga, imam dosta skokova, mada ih ne upisujem. Zaovine su baš za bavljene adrenalinskim sportovima, imamo jako lepe kanjone, zatim postoje jako lepa mesta za ekstremni biciklizam, paraglajding, međutim, to je sve neiskorišćeno.

BBN: Koliko je bitno da ulažemo u promociju?
IJ: Jako je bitno, jer, kako će drugačije da se sazna? Recimo, u televizijskim emisijama kada ide vremenska prognoza, uvek se pominju Kopaonik i još par planina a Tara se ne pominje nikada. Smatram da je ne treba upropastiti kao Zlatibor, ali je treba iskoristiti malo drugačije, pominjali smo malopre ekstremne sportove, zatim tu su i planinarske ture.

BBN: Kako komentarišete to što se gase sela u okolini Bajine Bašte, da se tako ne desi i u Zaovinama?
IJ: Kriva je Opština. Recimo, na Zaovinama, u Vežanji su ukinuli autobus koji sada saobraća jednom nedeljno do tamo. Ranijih godina su lekari dolazili jednom nedeljno, a sada je to jednom mesečno ili jednom u dva meseca, nisam siguran. Time ljudima koji žele da ostanu na selu nije omogućeno da ostanu. Jezero u Zaovinama nije dovoljno zaštićeno. Da jeste, ljudi mi mogli da žive od turizma.
Nataša Milićević

Ovaj članak je pročitalo 1567 posetilaca portala!