Društvena mreža za laku noć

Boban Tomic
Piše: Boban Tomić

Pod najezdom savremenih sredstava i načina komuniciranja, sasvim sigurno i lagano se otuđujemo od svih stvarnih i realnih kvaliteta života u zajednici pa i sopstvenog osećaja ljudskosti.

„Filozofi su svet samo različito tumačili ali radi se o tome da se on izmeni“ – zaključio je Karl Marks svoje Teze o Fojerbahu pre više od 160 godina. Ta misao nikada nije gubila na aktuelnosti već je samo menjala prebivalište i način svoje aktuelnosti. Tako je i danas, samo što danas svet ne tumače samo filozofi već skoro svako misleće biće. Od deteta, školarca, naučnika, radnika, penzionera do političara! Nema više skoro nikoga a da svet i događaje ne promišlja i ne daje im sopstveni obris, perspektivu ili značaj. Od globalnih svetskih katastrofa pa do rupa u lokalnim trotoarima – sve se to smenjuje u glavama i mislima savremenog čoveka.

Međutim, suština citirane misli nije u „tumačenjima“ ili promišljanjima, već (kako je to inače u Marksovoj dijalektici) u nagonu i potrebi za praktičnim delovanjem. Dakle u pozivu na akciju. Stoga se čini da živimo u vremenu kada je samo filozofiranje i promišljanje odnelo bitku nad praktičnim delovanjem i radom. Sfera lenjstvovanja i mudrovanja je prevagnula nad radom i akcijom više nego ikada ranije, pa su nam i rezultati, oličeni u sredstvima za preživljakanje kao što su novac i materijalni uslovi, vrlo oskudni.
Da je savremeni čovek, podjednako onaj iz velikih urbanih centara, kao i onaj iz palanačke sredine ili seoskih prostranstava, otuđen i od društva i od sebe samog uverljivo govore i načini na koje komuniciramo, razmenjujemo misli, ideje, poruke. Koristeći ogromne resurse virtuelnog sveta komuniciranja, oličenog posebno u interenetu i društvenim mrežama, čovek našeg podneblja gubi vezu sa stvarnišću, biva otuđen od realija vremensko-prostornih odrednica pa i sopstvenog bića. Predavajući se „čarima“ virtuelnog univerzuma i beskrajnog mora „šarenih laža“ koje iskačući iz monitora uranjaju u našu podsvest, činimo dodatni korak u izloaciju i pasivizaciju. Droga deluje.

Naravno, ne može savremeni čovek (opet podjednako onaj iz grada i sa sela) biti izolovan od savremenih tehnologija, naprotiv. Civilizacijska potreba čoveka jeste da prati i bude osavremenjen kako u tehnološkom tako i u ličnom stilu i izboru modela života. Onaj ko se gnuša interneta i društvenih mreža i tumači ih na onaj zatucani, starmalski način, podjednako je osuđen na izolaciju kao i onaj ko se nepopravljivo „navukao“ na zavisnost od novih tehnologija. Upravo u ravnoteži upotrebe i racionalnosti izbora i korišćenja novih načina komuniciranja možemo pronaći onaj pravi i najbolji put.nismo-rodjeni-zli

Jedna od najvećih pretnji koju sami sebi svakodnevno pothranjujemo jeste robovanje predstavi koju gajimo o drugima i koju drugi gaje o nama. U tom pogubnom poslu nam najviše „pomažu“ moderna sredstva komunikacije. Mobilni telefoni, tableti, računari, TV prijemnici svakodnevno nas zasipaju gigabajtima koje sami naručujemo a da koristi ili štete nismo ni svesni. Smatramo da sve što je na Fejsbuku, Instagramu ili na blogu, da je to tako i da je to vrhovni stav, kriterijum, princip, vrednost …!
Neselektivno pristupamo svakojakim „postovima“ koji su još neselektivnije objavljeni i deljeni. Virtuelna realnost nam se čini realnija i važnija od „realne realnosti“ i uskočivši u ekrane ovih uređaja iskačemo iz sopstvenih života i predajemo se simulaciji realnosti, bez imalo veze sa realnošću. U tome smo svi zajedno, od dece do političara. Razlikuju se samo modeli simuliranih života, osećanja, iskustava i načini njihove medijske razmene. Političari uživaju u sopstvenim predstavama i doživljajima i baš tako se i projektuju u zone virtuelnog komuniciranja. Pogledajte samo njihove objave, profile, kontrolisane izjave. Ako su armije nezaposlenih ljudi u svojoj dokolici našli odušak u „fejzbučenju“, postavlja se pitanje šta tamo traže oni koji bi morali udarnički da rade i stvaraju. Posebno oni koje svi građani plaćaju svojim novcem? Neko je u Bajinoj Bašti otkrio da se na državnim i javnim radnim mestima većina objava na privatnim profilima obavi u toku radnog vremena. Dakle, o trošku građana. Kancelarija, kompjuter, mobilni, ADSL i vreme je plaćeno sa budžeta. Ali, nisu samo političari i njihovi manji sledbenici takvi, skoro svi smo, na neki način, takvi!

Ne radimo dovoljno, ne znojimo se i ne trpimo koliko bi smo morali. Otuda nemamo ni samopouzdanje a ako ga i izgradimo okolina, posebno ona koja nam se umiljato predstavlja kao „najveći prijatelji“, nam rekordnom brzinom i efikasnošću to samopouzdanje razvali! Najbolji prijatelji nemaju potrebu da nam govore da su nam najbolji prijatelji, već da to ostanu zauvek u dobru i u zlu. Dezorijentisani i od nerada otupimo. Od količine egoizma u vazduhu i obima gordosti i sujete pogubimo sve orijentire. Ali, zato nam se pred očima ukaže „spasonosni“ monitor sa gigabajtima utešnog prostora na disku i tada počinje naš put izbavljenja sa kojeg se nikada nećemo vratiti.

U ideji da svet treba menjati nalazi se potreba za akcijom i radom, ma koje vrste. Bilo da smo ratari koji obrađuju oranice, malinari koji orezuju zasade tog voća ili smo ljudi od pera koji kakvom intelektualnom aktivnošću stičemo za život. U svakom slučaju neophodna nam je akcija i rad kao suštinska pokretačka aktivnost i akcija koja stvara novu vrednost. Ne trebaju nam ni slike rupa na trotoarima baš kao što nam ne trebaju ni slike zakrpljenih rupa na trotoarima. I jedna i druga slika su suštinski iste. Reč je o tome da rupa ne sme da bude a ne da se one krpe! Dok je „tih „rupa“ i „krpa“ dotle će i internet i društvene mreže harati našim životima, i zarađivati na nama po principu „dok je ovaca biće i vunenih čarapa“. Ne postoji internet ni društvena mreža koja može da se doručkuje, ruča i večera umesto hrane. Red bi bio da to shvatimo, jer „radi se o tome da svet treba da se promeni“. Internet nam nije najbolji prijatelj, baš kao ni oni koji nam to često govore. Internet i „najbolji prijatelji“ će biti sa nama do poslednje kapi naše krvi, do poslednje naše plate i do rešenja o razrešenju ili otkazu koje dobijemo. Realan život je pravi prijatelj jer je sa nama do poslednje penzije!

Boban Tomić

Ovaj članak je pročitalo 548 posetilaca portala!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.