Zaljubljenik u Užice i erski duh

Rade Jovanović (1939-2016), književnik i jedan od naših najboljih aforističara i satiričara, čije su knjige prevedene na nekoliko svetskih jezika, a aforizmi zastupljeni u domaćim i svetskim antologijama, preminuo je juče posle duže bolesti u Užicu.

Rođen je 1939. godine u Srebrenici ali je, dve godine kasnije sa porodicom, izbegao u Užice. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, bio profesor, potom direktor Dečjeg odmarališta “Zlatibor”, jedno vreme i odbornik. Ipak, Užičani će ga se sećati po duhovitosti, lucidnim i ubojitim aforizmima, pravim malim antologijama našeg mentaliteta, kojima je otkrivao istine o nama i o onima koji nas predvode. Rade je decenijama uspevao da nas iznova i iznova nasmeje, pa čak i onda kada nam se činilo da je to nemoguće.

– Sedamdeset pet godina živim i radim u Užicu. Osećam se Užičaninom, ali trenutno situacija je takva da sada, kada se osećam potpuno Užičaninom, uskoro se moram oprostiti sa Užicem – naslućivao je Rade svoj kraj, pre dva meseca, u jednom intervju, nakon što mu je uručena nagrada Užičanin godine, koju dodeljuje ovdašnji nedeljnik Užička nedelja. To je jedina nagrada koju je dobio od Užica. Zamerali su mu, ali nikada javno, da je previše pričao, govorio ono što misli, da se izruguje “vođi”, a kasnije su ga nagrade mimoilazile, jer ih je dodeljivao drugima kao član mnogih žirija.

– Više mi je prijalo da budem čovek koji od Užica nije dobio nikakvo priznanje. I izdržao sam 77 godina. Moj način izbegavanja nagrada od Užica je bio taj što sam stalno bio u žiriju. I sada su iskoristili momenat moje bolesti i starosti da mi doskoče – rekao je u svom stilu nakon dodele nagrade Užičanin godine.

– Imam taj erski fon u meni i samo je trebalo videti u čemu je on. Gledao sam druge i postajao sam Užičanin – govorio je o gradu koji je neizmerno voleo.

Ostavio je bogato i značajno delo. Pisao je aforizme, epigrame i humorističko-satirične forme i objavio knjige – “San je da sve ovo sanjamo” (1994), “Kuća smeća” (1995), “Happygrami” (1995), “Srbija na isteku” (1997), “Pusti, mužu, rogove”, (1999), “Kratko i kasno” (2008), “Iz Crvene Banovine” (2010), “Dvanaesti igrač” (2012) i “Samo da izdrži slamka” (2013).

Prevođen je na engleski, nemački, ruski, poljski, rusinski i druge jezike. Bio je dugogodišnji saradnik mnogih medija u bivšoj Jugoslaviji i Srbiji, a njegovi tekstovi su štampani u mnogim domaćim i stranim antologijama humora i satire. Dobitnik je najznačajnijih domaćih nagrada, poput Zlatne značke KPZ Srbije, “Dragiša Kašiković”, dve prve nagrade “Zlatna kaciga”, “Jovan Hadži Kostić”, “Radoje Domanović” Udruženja književnika Srbije za doprinos satiri i drugih, kao i međunarodnih priznanja.

Jedan je od osnivača i prvi urednik prve privatne radio-stanice u Gradu – Radio 31, kao i prvog privatnog nedeljnika – Užička nedelja.

Nenad Kovačević/Danas

Ovaj članak je pročitalo 487 posetilaca portala!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.