Priča ispod povlenskih smetova

U seoskim školama i dalje ima đaka pešaka, dece koja da bi došla do škole moraju da pređu po nekoliko kilometara peške kroz predele koji često nisu prohodni ni za divlje životinje. Ekipa BBN-a je posetila izdvojeno odeljenje osnovne škole „Stevan Joksimović“ u Pašnoj Ravni dva dana uoči školske Slave – Savindana, sa jednom jedinom željom da vidimo i napišemo neku reč o deci koja do škole putuju kao i njihovi dedovi.

Djaci pesaci 2Nastavu, u ovoj planinskoj školi, pohađa deset učenika, od toga je sedam školaraca i tri predškolca. Po rečima učiteljice Milenke Andrić učenici su dobri, vredni i radoznali. Problem koji nastaje u zimskom periodu je u tome što pojedini učenici pešače i do čak sedam kilometara da bi došli do škole. Usled snega i ostalih nepogoda često se ukvase, pokisnu i bude im izuzetno hladno, ali kako kaže učiteljica, prvih pola sata nastave koriste kako bi se svi ugrejeli, osužili i zatim krenu sa nastavom.

Marko Krstić (9) i Željko Prokić (8) do kuće imaju da pešače nešto više od jednog kilometra, što je najkraća razdaljina ove grupe pešaka. Verica Todosijević (8) da bi došla do škole treba je da prepešači četiri kilometra u jednom pravcu i to po seoskom makadamskom putu koji je zimi uglavnom neočišćen, već samo ima „prtinu“. Ona je jedna od najmlađih učenika i nije je strah da pešači jer uvek drugari budu sa njom. Vladici Tešiću (9) i Ostoji Ostojiću (7) kuća je udaljena nešto više od tri kilometra. Vladica takođe voli da ide peške, dok Ostoja ne pešači jer po njegovim rečima na putu do njegove kuće ima kučića koji znaju da napadnu pa izbegava da ide peške. Tada ga uglavnom neko poveze ako je put prohodan i neko uopšte i naiđe. Lazar Spasojević (8) do škole pešači četiri kilometra a kaže da je izuzetno lakše leti, jer je lepše vreme i lakpše se pređe put nego u zimu, kada sneg to znatno otežava. Slavica Pavićević (7) koja do škole ide kolima, ali se vraća peške i tada treba da pređe 6 kilometara, često se plaši zbog divljih životinja koje se mogu sresti na putu.

Svi su dobri učenici, i drugari, zajedno pešače, druže se i uče. Jedni druge propituju i presližavaju lekcije i eto planinske pešačke vršnjačke edukacije o kojoj stručnjaci brojne besede slove. Bez obDjaci pesaci 3zira što uvek rano ustaju u školu uvek dolaze vedri i raspoloženi. Kako kažu često ume da bude vrlo teško zbog velikog snega, za strah ne znaju i hrabro svi zajedno pešače i uvek ima zanimljivih situacija u putu koje rado prepričavaju. Najbitnije im je da im je učiteljica Milanka dobra, da ih razume i da im uvek pomaže u svemu, a svima je najzanimljiviji predmet matematika.
„Period jednog školskog polugodišta je dovoljan da školu na Pašinoj Ravni sa sigurnošću nazovem odičnim mestom za obrazovanje i vaspitanje dece. Zdrava sredina, dobri ljudi, može se reći očuvan sistem vrednosti, doprinosi tome da ja, kao prosvetni radnik, imam veru u to da moji učenici hode pravim putem u svoje bolje sutra. Školu ne doživljavaju kao obavezu već kao mesto za druženje sa drugarima koje tokom vikenda i za vreme raspusta ne viđaju često. Što se učenja tiče, ističu se dobrim uspehom, vredni su i složni, što je i najbitnije“ – rekla je za BBN učiteljica Milenka Andrić.

Seoske škole u Srbiji, pa i širem regionu, se gase kao što se i sama sela gase. Taj proces se ne zaustavlja a da li ima smisla više ulagati u seoske škole ako se ne ulaže dovoljno u seoski život – pitanje je koje od nadležnih slabo ko razume. Kakvo je stanje u preostalim seoskim školama bajinobaštanskog kraja pokušali smo bar malo da otkrijemo u susret Savindanu – slavi srpskih škola!

Netaknuta priroda, mir, svež i čist vazduh prve su asocijacije kada se pomene život i boravak u selima. Međutim, i pored svih ovih prednosti i zdravijih uslova za život sve manje mladih ljudi odlučuje se za ostanak i porodični život u selima. Odlazak u gradove koji, opet, u odnosu na seoska poručja ima svojih prednosti doveo je, između ostalog, do toga da je sve manje đaka u isturenim seoskim školama.

Mitar Jović, direktor Osnovne škole „Sveti Sava“ i Dragan Resimić, direktor Osnovne škole „Rajak Pavićević“ izneli su svoje mišljenje o ovoj situaciji i rekli na koji način bi ona mogla da se popravi.
Kada je reč o konkretnim problemima isturenih seoskih škola, po mišljenju direktora Osnovne škole „Sveti Sava“ pad nataliteta sa jedne strane i migraciona kretanja stanovništva iz sela ka gradovima s druge strane doveli su do značajnog smanjenja školske populacije što dovodi u pitanje opstanak malih seoskih škola. Posledice toga su manja ulaganja u seoske škole, pa je stanje školskog prostora , opreme i učila lošije nego u gradskim školama. Dragan Resimić na isto pitanje kaže: “Osnovni problem je mali broj učenika, zbog čega se ispoljava neekonomičnost u poslovanju koja podrazumeva pokrivanje troškova za grejanje, prevoz učiteljica, veroučitelja i nastavnika engleskog jezika.“

Po pitanju opstanka ovih škola nema optimizma. I jedan i drugi se slažu da će izdvojena odeljenja polako da nestaju i da se ove škole teško bore sa smanjenjem školske populacije i da će se na kraju ugasiti u narednih nekoliko godina. Resimić dodaje i da Vlada treba da propiše kriterijume, odredi rok lokalnim samoupravama da donesu akt o mreži škola, kojim bi se pitanje izdvojenih odeljenja rešilo.

Skola Zaovine
Odavno prazna i zatvorena: Zgrada osnovne škole u selu Zaovine na Tari sagrađena je po najmodernijim tehničkim zahtevima i uslovima a nedavno je zatvorena.

Međutim, i pored toga što se polako gase, u njima još uvek ima đaka koji znanja stiču okruženi veoma malim brojem vršnjaka. Osnovna škola „Sveti Sava“ ima izdvojeno odeljenje u Perućcu, gde od prvog do četvrtog razreda ima ukupno jedanaest učenika i dva učenika koja su obhvaćena predškolskim programom. Sa druge strane, Osnovna škola „Rajak Pavićević“ ima četiri isturene škole. Škola u Pilici broji 106 učenika od prvog do osmog razreda i zajedno sa njima je osam predškolaca. Šest učenika i dva predškolca trenutno pohađaju nastavu Osnovnoj školi u Crvici. Kada je u pitanju Osnovna škola u Jasikovicama, osam učenika i četiri predškolca pohađaju nastavu u toj seoskoj školi, dok četvororazredna škola u Pepelju broji tri učenika i nema predškolaca. U sastavu „Rajaka Pavićevića“ nekad je bila i škola u Solotuši, međutim ugašena je usled nedostatka dece koja bi je pohađala.

Miroljub Janković

Ovaj članak je pročitalo 1141 posetilaca portala!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.