Pogađaju me neempatičnost i sebičluk

Sve se meri brojevima i procentima koji su, u odnosu na broj ljudi na ovoj prenaseljenoj planeti, zapravo besmisleni. Hrani se izgovor da se ljudski životi monetarizuju. Kad vidim da Švedska daje instrukcije da se, prilikom popune bolnica, stariji od 70 ne primaju na lečenje, a Holandija još oštrije, osećam da smo, kao čovečanstvo, negde ozbiljno iskliznuli iz ležišta.

Još puno prije ove pandemije Biljana Srbljanović je s pravom zaslužila da bude smatrana jednom od najznačajnijih suvremenih dramskih spisateljica ovih prostora. Njezini komadi prevođeni su i izvođeni na doslovce stotinama pozornica širom svijeta. Nekoliko krajnje respektabilnih evropskih nagrada za dramsko pismo dobila je upravo ona, a njezino kritičko istupanje u srpskoj javnosti oko mnogih društvenih pitanja dizalo je nemalu medijsku prašinu, stavljajući često ovu srčanu ženu u poziciju da se bori sama protiv svih. Mirnije vode njezinog profesionalnog života predstavlja činjenica da više od dvije decenije predaje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, danas kao redovna profesorica i da su, osim publike, studenti njezin najvrjedniji zalog i smisao bavljenja teatrom. A onda je stigao koronavirus i Biljana Srbljanović je bila jedna od prvih – slučajno, kako to obično biva – koja je pokupila ovu po svemu groznu boleštinu. Razgovaramo na daljinu, između Zagreba i Beograda, o njezinom iskustvu hrvanja s Covidom-19, o drugima koji su prošli puno gore, o društvenim implikacijama i o skepsi da ćemo nakon ovog virusa biti išta mudriji.

Pitanje dobronamjernog čovjeka, s brigom u glasu, glasi: kako ste preboljeli ovaj opaki virus?

Prošla sam zaista jeftino, nemam pravo da se žalim, dve nedelje sam bolovala i ukupno će biti pet nedelja karantina. Deluje dugačko, ali zapravo nije ništa, u odnosu na sve one ljude, na desetine i stotine hiljada ljudi koji nisu imali sreću da Covid-19 leče u kućnoj izolaciji, nego u bolnici, na respiratoru i sa realnom opasnošću da će umreti. OK se osećam, slaba sam i smršala sam, usedela sam se i uželela svojih, ali ono što mi je najbitnije – misao mi se vratila, nema više one konfuzije, one magle u glavi koja ide uz ovu bolest, koja me je najviše od svega zastrašila i najteže mi pala.

Ceo tekst na: Portal Novosti

Ovaj članak je pročitalo 477 posetilaca portala!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.