Istorija nasilja

Trstenik je grad koji se sada u domaćim ali i regionalnim vestima povlači kao mesto „otkrivenog“ učeničkog nasilja nad prosvetnim radnicima, odnosno nad profesorkom engleskog jezika, u konkretnom slučaju. Ali Trstenik je zapravo samo kap u moru, vrh lednika koji već dugo pluta ispod površine i u zavisnosti od aktuelnih klimatskih uslova u društvu, povremeno izroni nekim svojim isturenim delom. Društvo i njegove institucije uglavnom reaguju slično, ili ne obraćaju mnogo pažnje na minuli događaj ili se zahteva kategorična i rigorozna kazna za počinioce nasilja – odnosno za učenike. Obično sledi smanjenje ocene iz vladanja, u retkim slučajevima čak i izbacivanje iz škole. U Slučaju „Trstenik“, pored dežurnih vaspitača InformeraKurira i sličnih institucija, oglasio se i resorni ministar prosvete Branko Ružić, čiji se iskaz svodi na: kaznićemo i preveniraćemo.

„Trudimo se da zaustavimo nasilje“, poručuje ministar Ružić, „ali moramo imati u vidu da njegov uzrok ne mora biti u školi… Nameravamo da se time kontinuirano bavimo i sagledamo normativni okvir po kojem se postupa u ovakvim slučajevima i da vidimo na koji način da utegnemo sistem“. Zaista, postavlja se pitanje, kako ministar misli da „uvede veći red“ i „utegne sistem“, koji se uopšte ne povinuje Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. I ministar shvata da tu nešto ne štima i pokušava da shvati ko tačno ne poštuje slovo zakona: „Sve što smo propisali učinjeno je na primerima dobre prakse evropskih zemalja i uz rad međunarodnih organizacija, a usklađeno prema potrebama, navikama našeg društva“. Očigledno je zakon pisan po uzoru na neke dobre primere u svetu, odnosno prepisan, ali tu nešto ipak ne štima. Možda se razlog krije u završnom delu rečenice, gde se navodi usklađivanje sa „potrebama i navikama našeg društva“. Ova formulacija je toliko moćna da može da zamaskira ceo jedan svet. Ali da ne bih trošio vreme i prostor na ministarske meditacije, pokušaću da rekonstruišem jedan događaj iz beogradske Gimnazije „Sveti Sava“, gde sam radio tokom kratkog jesenjeg polugođa 2001. Iako sam davno već delimično pisao o tome, smatram da je priča potencijalno zanimljiva i može ukazati na neke aspekte negovanja nasilja u školskom ambijentu, baš prema „potrebama i navikama našeg društva“.

Kada danas govorim o tome vremenu, najpre mi izranjaju slike iz uzavrelog političkog života tog doba, sukob između saveznog i republičkog rukovodstva, opstruiranje saradnje sa Haškim tribunalom, pobuna Crvenih beretki, kampanja DSS-a i SPC-a protiv reforme obrazovanja tadašnjeg ministra Gaše Kneževića, kao i otkrivanje sekundarne kolektivne grobnice na poligonu Specijalne antiterorističke jedinice u Batajnici, iz koje je ekshumirano 705 tela Albanaca sa Kosova, među njima i 75 dece.

U takvom društveno-političkom okviru odvijala se školska godina 2001/02, s tim da je Gimnazija „Sveti Sava“ imala i svoje specifičnosti, budući da je početkom devedesetih, kada je preimenovana, postala elitna gimnazija, pre svega za mlade naraštaje SPS funkcionera. Tako formirana učenička populacija je te jeseni 2001, po garderobi, ponašanju i raspolaganju novcem, izgledala kao da je iz nekog američkog koledža prebačena u ruiniranu beogradsku školu, u koju tokom poslednjih desetak godina nije bio uložen nijedan dinar. Otprilike, kako je izgledala škola, takvo je bilo i znanje njenih učenika. Neki su jedva uspevali da čitaju, drugi nisu verovali da će ih neko ispitivati na časovima srpskog jezika i književnosti, treći su se hvalili da je poslednje što su pročitali bilo Tajno društvo PGC. Razume se da su svi uglavnom bili odlični učenici i da su u prethodnim godinama, naročito u ratnoj 1999, neka od tih odeljenja proglašena za najbolja u zemlji. Nošeni pobedničkim talasom, ti đaci su dospeli i u tranzicioni period nakon pada Miloševića, kada je nešto, naizgled, počelo da se menja. Danas verujem da je to uvođenje reda u popis učenika u odeljenjima kojima sam predavao – a svako je imalo po 50 učenika (sic!) – bilo zapravo najradikalniji oblik reforme koji ih je najviše zbunio, jer bili su navikli da dolaze kad hoće i odlaze kad im se prohte. Neki od njih, deca najviših funkcionera Dačićeve i Miloševićeve partije, imali su i svoje body guardove, koji su ih čekali u autu ispred škole.

Ceo tekst na pescanik.net

Ovaj članak je pročitalo 57 posetilaca portala!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.