Posednja želja kralja Milana

Kralj Milan Obrenović, prvi srpski vladar nakon Nemanjića, preminuo je 11. februara 1901. godine u 46. godini. Iza sebe je ostavio sina, kralja Aleksandra, ali i jednu neobičnu poslednju želju – da ga nikada ne sahrane u Srbiji.

Milan je bio čovek koji je živeo brzo i strastveno. Sa 14 godina postao je knez, a sa 28 kralj. U 22. godini dobio je sina, koji će jednog dana naslediti presto, a sa nepunih 35 abdicirao je. Tokom vladavine, Srbija je dobila međunarodno priznanje, podignuta je na rang kraljevine, otvorene su nove škole, reformisana vojska i izgrađena pruga.

Ipak, kralj Milan je više bio poznat po svom temperamentu i uživanju u životu nego po državničkim reformama. Volеo je žene, dobru hranu i piće. Njegov brak sa kraljicom Natalijom bio je pun svađa i ljubavnih skandala, a Milan je prvi srpski vladar koji se zvanično razveo.

Njegova poslednja odluka bila je lična i snažna. Milan se protivio braku svog sina Aleksandra sa Dragom Mašin. Kada ga Aleksandar nije poslušao, Milan se više nije vraćao u Srbiju. Nastanio se u Beču, gde je sklopio prijateljstvo sa carem Francom Jozefom i izneo mu poslednju želju: da ga u slučaju smrti sahrane u manastiru Krušedol na Fruškoj gori, tada u sastavu Austrougarske. Njegove reči bile su jasne – ako sinu nije bio potreban dok je živ, ne treba mu ni mrtav.

Kralj Milan je preminuo od upale pluća 29. januara 1901. (11. februara po novom kalendaru). Aleksandar je želeo da ga sahrani u Beogradu, ali car Franjo Jozef je poštovao volju pokojnika. Pogrebna povorka krenula je 16. februara iz Sremskih Karlovaca prema Krušedolu, a meštani su celog dana, po ledenoj zimi i dubokom snegu, stajali gologlavi kako bi odali počast kralju.

Deceniju i po kasnije, istorija je „vratila“ Milana u Srbiju – nakon Prvog svetskog rata, Vojvodina je pripojena novoformiranoj Kraljevini SHS, a priča o kralju koji nije želeo da počiva u domovini zauvek je ostala deo srpske istorije.

Ovaj članak je pročitalo 214 posetilaca portala!