Kostreš Harambaša hajdučko srce Tare
Šume Tare, njene nepristupačne litice i skriveni planinski putevi vekovima su bili utočište nevoljnicima poput hajduka. Među hajdučkim imenima koja su ostala u narodnom sećanju našeg kraja posebno mesto zauzima hajduk Kostreš Harambaša za koga se vezuje priča o hrabrosti, slobodi i otporu nepravdi. Rodom iz Kremana a u hajdučiju se otisnuo zbog zuluma lokalnog turskog age po imenu Maloper, Kostreš se sa svojom četom od pedesetak braće hajduka kretao uglavnom između Drine, Tare i Tornika.
U zavičajnom predanju sačuvane su brojne priče i o drugim sličnim ljudima koji su se suprotstavljali vlastima i odmetali od ognjišta u planine. Pored perućačkih Ordagića i zaovljanskih Jelisavčića poznate hajduke davala su skoro sva račanska sela. Poslednji tarski hajduk po predanju je bio Pavle Jelisavčić čovek „mrka brka, preka pogleda ali ljudske naravi“ – kako ga je sećanje uhvatilo. Kostreč Harambaša, hajduk je koji je, prema predanju, utočište pronalazio šumama Tare upravo sa saborcima iz tarskih sela i okoline. Njegova nezvanična „planinska prestonica“ bio je stari grad na Ravnoj Steni u Zaovinama gde i danas postoje ostaci ove neobične drevne naseobine.
Za Kostreša se govorilo da je bio hrabar i neustrašiv čovek, koji nije pristajao na samovolju i nasilje turskih vlasti. U pričama koje su se prenosile među stanovništvom ovog kraja ostao je upamćen kao odmetnik koji je štitio siromašne seljake i pružao otpor nepravdi.
Tara kao utočište i saveznik
Planina Tara, sa svojim gustim šumama, dubokim jarugama, stenovitim predelima i brojnim skrovitim mestima, pružala je gotovo idealno utočište ljudima koji su pokušavali da izbegnu potere.
Kostreš je, prema narodnom predanju, dobro poznavao svaki deo planine. Umeo je da se sakrije na mestima do kojih je bilo teško stići, a u tome su mu pomagali i planinski jataci koji su ga podržavali, pružali mu utočište i upozoravali ga na opasnost.
U jednom od retkih ali veoma autentičnih istoriografskih dela „Kostreš arambaša“ autora Stojana Obradovića iz 1862. godine o Kostreš Harambaši se piše kao o istorijskoj ličnosti koja je na granici istoričnosti i mita. Ipak, u predanju i kolektovnom sećanju ljudi tarskog okružja Kostreš i danas živi kao osvedočena i nesporna ličnost.
Ovca Gara, puška Šara i planina Tara
Za Kostreča se vezuje i izreka koja je ostala jedan od najupečatljivijih delova predanja o ovom hajduku:
„Dok je meni ovca Gara, puška Šara i planina Tara, ne bojim se ni cara!“
U samo nekoliko reči, ova izreka sažima način života i slobodarski duh koji narodno predanje pripisuje Kostrešu.
Ovca Gara simbolizuje skroman život i oslonac na prirodu, puška Šara spremnost da se odbrani sloboda, dok planina Tara predstavlja sigurnost, utočište i prostor u kome je hajduk mogao da ostane nedostižan svojim progoniteljima.
Posebnu snagu izreci daje njena jednostavnost. Tri imena koja se rimuju — Gara, Šara i Tara — pretvorila su jednu hajdučku misao u rečenicu koja se lako pamti i prenosi sa generacije na generaciju.
Između istorije i narodnog predanja
Priče o hajducima zauzimaju posebno mesto u kulturnom nasleđu zapadne Srbije. U njima se često prepliću stvarni događaji, sećanja na istorijske ličnosti i legende koje su tokom vremena dobijale nova značenja.
Takav je slučaj i sa Kostreš Harambašom.
Iako se u narodnom predanju pojavljuje kao zaštitnik siromašnih i protivnik nepravedne vlasti, pojedinosti o njegovom životu, vremenu delovanja i istorijskim okolnostima zahtevaju dodatnu proveru u pouzdanim pisanim izvorima, od kojih je Obradovićevo delo najkompletniki spis o ovom hajduku.
Ipak, značaj ovog predanja ne ogleda se samo u mogućnosti da se rekonstruiše život jednog hajduka. Ono govori i o načinu na koji su stanovnici Tare i Podrinja doživljavali slobodu, pravdu, hrabrost i odnos prema vlasti.
Legenda koja pripada Tari
Danas, kada je Tara poznata po izuzetnim prirodnim lepotama, vidikovcima, šumama i bogatom živom svetu, priče poput ove podsećaju da ova planina ima i svoje istorijsko i kulturno nasleđe.
Predanje o Kostrešu Harambaši deo je tog nasleđa. Ono čuva uspomenu na vreme kada su guste šume i nepristupačni planinski predeli predstavljali zaklon ljudima koji nisu želeli da se pokore sili.
A reči koje se pripisuju ovom hajduku i dalje zvuče kao simbol slobodarskog duha Tare:
„Dok je meni ovca Gara, puška Šara i planina Tara, ne bojim se ni cara!“
Napomena redakcije: Tekst je zasnovan na narodnom predanju o Kostreš Harambaši i navedenoj istoriografskoj građi. Ilustracija je umetnička rekonstrukcija izrađena uz pomoć veštačke inteligencije i ne predstavlja autentičan istorijski prikaz lika niti ambijenta.
Ovaj članak je pročitalo 319 posetilaca portala!
